Polazak deteta u vrtić
Uključivanje deteta u vrtić je prvi njegov iskorak iz porodice. Kako će proći period adaptacije zavisi od vašeg emotivnog odnosa sa detetom i od toga da li ste obavili pripremu. Gotovo svako dete ispoljava neke manifestacije neprilagođenog ponašanja pri polasku u vrtić. Najčešće su sledeće: plač, prekid komunikacije, gubitak apetita, sisa prst, piški u gaće, povučeno je, agresivno,..Da bi adaptacija bila što kraća i bezbolnija neophodno je prvo da roditelj prihvati činjenicu da je dete u vrtiću i da treba da se prilagodi. Da biste olakšali svom detetu prve dane u kolektivu imajte u vidu:
· ukoliko je roditelj uznemiren i uplašen zbog odvajanja, biće i dete
· bol, tuga, strah su sastavni deo procesa rasta i razvoja
· u porodici uskladite stavove o tome da li dete treba da krene u vrtić ili ne
· odložite polazak ukoliko je u porodici došlo do nekih promena na koje dete treba da se navikne ( rođenje deteta, preseljenje, zdravstveni problemi, razvod roditelja,...)
· odgovorite na sva dečija pitanja o vrtiću
· kažite mu ko će ga odvoditi i dolaziti po njega
· prvih dana odvojite više vremena da budete sa detetom
· pre polaska upoznajte dete sa prostorom vrtića
· poštujte detetova osećanja
· pružite detetu podršku
ü pokažite smirenost i želju da se dete uključi u grupu
ü ohrabrite svaki detetov korak ka odvajanju
ü pokažite mu da verujete u uspeh
ü ne kritkujte ga ako prvog dana ne uspe da ostane sam
Koji je najbolji uzrast za polazak u vrtić?
Na ovo pitanje teško je dati tačan odgovor. Neko dete je spremno za vrtić i lako i brzo se adaptira sa dve godine, dok neka deca nisu spremna ni sa pet godina. Ali, stručno mišljenje je da je za dete pre treće godine odvajanje teško (mada i tu postoje izuzeci).
Pokazatelji zrelosti za vrtić:
· često traži da uradi nešto samo
· ostaje bez roditelja par sati
· intezivno postavlja pitanja
· izražava odraslima svoje želje, potrebe i mišljenja
· igra se sa drugom decom bez prisustva roditelja
Ako se još uvek dvoumite treba da znate da grupa deluje povoljno na razvoj deteta jer zahvaljujući boravku u njoj dete ima priliku:
· da razvije osećaj pripadnosti
· da nauči da odloži svoje potrebe
· da realno proceni svoje vrednosti i slabosti
· da nauči da deli
· da uči od druge dece
Dete se u vrtiću priprema za život u svetu odraslih!
Dečije samopoštovanje
Sliku o sebi stvaramo celog života. Dečije stvaranje slike o sebi je okvir za način doživljavanja sveta oko njih i način komuniciranja sa njima. Kako bi se dobio uvid u razvojne promene slike o sebi, istraživači najčešće traže od dece da odgovore na pitanje: " Ko sam ja?". Dok se deca predškolskog uzrasta opisuju u terminima fizičkih osobina i situacije u kojoj se nalaze, u školskom uzrastu deca u opis počinju uključivati i neke manje vidljive karakteristike, poput osećaja, osobina, onoga što vole, različitih sposobnosti i ponašanja. U tom se uzrastu počinju doživljavati i u terminima grupa kojima pripadaju (npr. razred, sportski klub, grupa vanškolskih aktivnosti). U samoopisima se počinju javljati i elementi poređenja s drugom decom, pa često svoje veštine i talente opisuju u odnosu na prijatelje ili vršnjake. Ulaskom u adolescenciju sve češće koriste apstraktne pojmove kada govore o sebi. Slika o sebi sve se više temelji na osobinama ličnosti, stavovima, verovanjima, uverenjima i odnosima s drugim ljudima.
Deci je potrebno prisustvo roditelja i njihovo interesovanje za ono što se dešava u njihovom životu.Roditelji koji pokazuju istinsko interesovanje za ono što dete čini pojačavaju motivaciju i uživanje deteta u njegovoj delatnosti što je siguran put ka samoostvarivanju i razvoju jedinstvene ličnosti deteta. Dečije samopoštovanje se razvija postavljanjem takvih zahteva pred dete da ono može da ih ispuni i doživi uspeh, koji će biti propraćen komentarom u kojem će se taj uspeh povezati sa nekom dečijom sposobnošću ili ličnom snagom u koju dete izarzito veruje. Dečije samopoštovanje se uspostavlja pod uticajem odnosa sa drugima, oslanjajući se na mišljenje roditelja,drugih odraslih i vršnjaka. Često omalovažavano dete razvija osećanje manje vrednosti. Ukoliko se prema detetu, prema njegovim pravima, interesovanjima, mogućnostima razvija pozitivan stav to će pozitivno uticati na razvoj samopoštovanja.Preambiciozni zahtevi, prebacivanje i kritika sputavaju potrebu za samopoštovanjem. Jednom kada se formira, samopoštovanje se teško menja.
Deca koja imaju visoko samopoštovanje dobijaju poverenje u sebe i svoje postupke, nezavisnost u odnosu sa vršnjacima, uverenost da će ih zalaganje dovesti do povoljnih rezultata i uspeha u aktivnostima, slobodno postavljaju pitanja, popularna su u grupi, lako skalpaju prijateljstva,..
Prepoznajmo nisko samopoštovanje
Greške koje činimo vaspitavajući decu ne dovode do razvoja sampoštovanja. Deca na najrazličitije načine pokazuju da imaju nisko samopoštovanje. Vrlo često nisu ni svesna da o sebi ne misle baš najbolje, iako osećaju da nešto nije u redu. Uobičajeni znakovi koji nas mogu uputiti na to da dete ima problema sa samopoštovanjem su:
- potreba da neprestano pobeđuje u igrama
- varanje u igrama
- perfekcionizam
- preterana samokritičnost
- preterano hvalisanje
- davanje slatkiša, novca ili igračaka drugoj deci, kako bi se "potkupila" prijateljstva
- privlačenje pažnje neodgovarajućim ponašanjem (glupiranje, zadirkivanje, agresivnost)
- plačljivost
- povučenost ili sramežljivost
- preterano izvinjavanje za sve što kaže ili napravi
- strah od toga da pokuša nešto novo
- stalno traženje izvinjenja
- prebacivanje odgovornosti ili krivice na druge
- asocijalno ponašanje
- nepoverenje prema ljudima
- stalna potreba da se udovolji drugima
- nesposobnost donošenja vlastitih odluka ili izbora
- nesposobnost da kaže "neću" ili odbije nešto što ne želi.
Korisni savjeti za podsticanje dečijeg samopoštovanja:
- Slušajte dete, pokažite mu da ste ga čuli
- Prihvatite njegove emocije
- Ponašajte se prema detetu s poštovanjem. Prihvatite ga takvo kakvo jest. Svi imamo pozitivne i negativne strane. Negujte pozitivne.
- Kada ga hvalite, budite specifični, tačno određeni. Budite iskreni s njim.
- Kada kritikujete, takođe budite specifični. Kritika treba da se odnosi na ponašanje, a ne na ličnost deteta. Na primer:"Nije u redu da udariš brata ako ti ne da igračku" umesto "Ti si bezobrazna".
- Izbegavajte rečenice koje počinju s "Ti nikada..." ili "Ti uvek...".
- Upotrebljavajte "ja-poruke" umjesto "ti-poruka" kada želite izreći da nešto ne valja. Na primer: "Ja zaista teško podnosim glasnu muziku" umjesto "Ti stvaraš takvu buku.".
- Iako su svakom detetu potrebni doslednost, pravila i kontrola, još mu je potrebniji prostor kako bi moglo naučiti upravljati svojim životom. Dajte mu odgovornost, nezavisnost i slobodu u izborima koje radi.
- Uključite dete u rešavanje problema i donošenje odluka u stvarima koje se odnose na njegov život. Poštujte osećaje, potrebe, želje, sugestije i pamet deteta.
- Dopustite mu da sledi svoje interese i da eksperimentiše. Dopustite mu da bude ili ne bude kreativno
- Zapamtite: vaše je dete sjajno i zadivljujuće u svojoj jedinstvenosti, iako se njegova jedinstvenost umnogome razlikuje od vaše.
- Budite dobar uzor - imajte dobro mišljenje o sebi. Radite stvari za sebe.
- Poručite detetu da je dobro ceniti sebe. U redu je osećati zadovoljstvo zbog svojih postignuća. Dobro je ugoditi sebi
- Izbegavajte stalno prosuđivanje, često ponavljanje "trebao/la bi", "moraš" i nepotrebne savete.
- Shvatite dete ozbiljno. Prihvatite njegovo mišljenje.
- Promenite sebe.
Neka Vam u tome pomogne sledeća priča.
Dok sam bio mlad i beskrajno maštovit, sanjao sam o tome da promenim svet. Kada sam odrastao i postao mudriji, otkrio sam da se svet neće promeniti, pa sam donekle suzio svoj vidik i odlučio da promenim samo svoju zemlju.Ali, i to je, izgleda, bilo neizvodljivo.
Kada sam ušao u godine duboke starosti, u poslednjem beznadežnom pokušaju odlučio sam da promenim samo svoju porodicu, one koji su mi najbliži. Ali, gle, nisam uspeo da promenim bilo koga od njih.
I sada, dok ležim na samrtnoj postelji, odjednom shvatam: Da sam samo sebe najpre izmenio, onda bih promenio i svoju porodicu.
Njihova inspiracija i ohrabrenje omogućili bi mi da poboljšam svoju zemlju, a ko zna, možda i čitav svet.
Rečenice koje podsticajno deluju na dečije samopoštovanje:
- Sviđa mi se kako si to uradio!
- Sviđa mi se način na koji si rešila problem!
- Kako se osećaš u vezi sa tim?
- Poznajući te, ja sam sigurna da ćeš ti to odlično uraditi!
- To si dobro smislila!
- Ja znam da ćeš ti uspeti!
- Baš si dobro započela! Sigurna sam da će biti jako lepo kad završiš!
- Hvala! To mi je mnogo pomoglo!
- Baš si se dobro setio!
- Potrebna mi je tvoja pomoć!
- Ti to znaš tako dobro da radiš! Da li bi to uradio za sve nas?
- Baš se vidi da si se trudio!
- Pogledaj, koliko si samo napredovala!
Дечији страхови
Суочите се са њима
Понекад, лежећи у свом кревету на спрат, почињем да мислим како се неки зао дух шуња по мом доњем кревету и како њушка около тражећи неког дечака да поједе. А тај дечак за којим трага сам ја...(дечије размишљање)
Свет мало дете може понекад бити застрашујући.
Ствари које за нас изгледају сасвим сигурне, детету могу изгледати опасне и застрашујуће. Нама дечији страхови могу изгледати опасни и застрашујући. Нама дечији страхови могу изгледати смешни али су они за дете страшно реални.
Покушајте да свет гледате из перспективе детета и моћи ћете да разумете зашто су неке ситуације за дете застрашујуће и зашто се нека деца ту и тамо боје неких ствари.
Почетак страхова
Током прве три године живот доноси једно изенађење за другим. Чак и тако обична ствар као што је усисивач или лавеж пса може бебу узнемирити. Нови људе или ситуације такође. Чак и позната особа као што је ујак, када пусти браду, може изазвати забуну.
Постепено, стварни свет детету ипак постаје позантији, превидљивији и сигурнији. Када чује јаку сирену дете почиње да да предвиђа од чега то може бити и мање се плаши. Има више искуства.
Око треће године развијају се нове врсте страхова. Деца су већ сасвим упозната са тим „какве ствари јесу“, али почињу да се брину о томе „шта ће се догодити“. Још увек им је тешко да раздвоје шта је то реално од оног имагинарног. Зато, замишљају опасности као што су чудовишта, несреће, ратови, смрт.Деца се боје мрака и имају понекад ноћне море. Понекад се брину и боје шта ће се десити са њиховим телом.
Опраштање од страхова
Деца имају различите начине на које превазилазе страхове. Нека деца траже да сазнају све о ситуацији од које се боје. Таквој деци, на пример, треба обезбедити посету зубару, омогућити да се попну на столицу и додирну неки од зубарских инструмената који ће му се касније стављати у уста.
Нека деца хоће личну контролу над објектом којег се плаше. Таква ће деца укључивати и искључивати усисивач док страх не престане.
Друга деца користе имагинацију да сузбијују свој страх. Тако нпр. претварајући се и лајући као пас, дете помаже себи да превазиђе страх од пса. И наравно увек помаже кад се страх подели са родитељима.
Кад се бојиш лепо је имати друга
За дете родитељи имају себи својствену магију. Они могу да забране лавовима да спавају испод кревета и могу да их пошаљу натраг у зоолошки врт. Ви ваше дете можете спасити од ноћне море и вратити га на земљу, у сигурност. Чињеница је да вам деца верују. Импресионирана су вашом храброшћу и мирноћом са којом се са опасношћу суочавате.
Управо зато што вам деца толико верују можете им помоћи да изразе и превазиђу своје страхове.На несрећу, ви такође имате моћ и да повећате дечије страхове. Начин на који реагујете када се деца плаше је веома важан и може се рећи да су неки начини бољи, док други уопште не помажу.
Немојте:
· се смејати дечијим страховима
· гурати децу у ситуације од којих се боје
· игнорисати дечије страхове
· преносити сопствене страхове на децу
Радите следеће:
· прихватите реалност дечијих страхова
· одстраните децу из ситуације која их плаши а затим са њима о томе причајте
· помозите им да контролишу своје страхове
· дајте им шансу да посматрају друге људе како баратају са стварима којих се боје
Немојте се обесхрабрити ако деца развију страхове без обзира на то колико има помажете. Ви не можете спречити страхове већ само помоћи деци да се са њима суоче. Њима треба савезник.
Корени страхова
Ево неколико уобичајених врста страхова деце различитог узраста. У свакој поменутој ситуацији ставите се у позицију детета и пробајте да замислите како она детету изгледа.
Бебе се обично боје да:
· ће њихови родитељи заувек отићи и неће их више видети
· ће у кади отићи заједно са сапуницом у рупу
· се њихов отац претворио у чудовиште када се насапуња пеном за бријање
· је мама сада сасвим другачија јер је ставила шешир
· ће их усисивач појести
· ће их шампон појести
То може бити због тога што:
· нису научиле да су људи константни и када нестану са видика
· не знају колико ствари заузимају простора и шта у шта може стати
· обраћају пажњу само на један аспект ствари у одређено време
· виде да усисивач „једе“ прашину, па што не би и њих
· су понекад у праву
Старија предшколска деца могу се бојати:
· губљења неких делова тела када иду на шишање или тога да ће им исцурити унутрашњи садржај када их неко инекцијом пробуши
· да ће семе од лубенице порасти у њиховом стомаку ако га прогутају
· да ће их пас ујести
· да има чудовишта у орману, испод кревета, у мраку
То може бити због тога што:
· почињу да бивају свесни да је њихово тело подложно повредама
· им често говоре бебе расту из семена у стомаку
· знају да њихови сопствени зуби гризу и да туђи могу њих да угризу
Деца и телевизија
Узмите у обзир да:
· Деца уз телевизор проводе више времена него у било којој другој активности сем спавања
· Предшколци испред телевизора проведу више времена него што је потребно да се добија средњошколска диплома
· До матуре, већина деце проведе 15 000 часова гледајући телевизију, а свега 11 000 часова у школи
Много се може научити за 15 000 сати. Поред родитеља, ТВ је најважнији учитељ којег ће деца имати. Деца све време уче са телевизијом. Програм не мора бити специфично образовни да би се то догађало.
Оно што деца уче може ометати или поспешити развој деце. Избор зависи од вас!
Како телевизија омета развој?
Већина програма које деца гледају наменјена је одраслима. Деца, међутим, немају тако велико искуство са реалним светом. За малу децу, ТВ је реални свет, чак и када се разликује од њихових вредности и искустава.
Деца верују у оно што виде на екрану. Често не могу да кажу која је разлика између онога што је реално и оног „кобајаги“. То децу може збунити и одвести у погрешном правцу. То некад може постати и драстично: деца могу повредити себе или друге, имитирајући оно што су видела.
ТВ може оштетити децу на друге начине. Знамо на пример, да деца која пуно гледају телевизију постају пасивна. Деца, да би правилно расла, треба да се баве одређеним стварима а не само да посматрају. Када се много времена проводи испред екрана, деца губе шансу да буду креативна, да користе размишљање и развију своје моторне спосовности.
Многи родитељи и остали експерти, такође брину о „скривеним порукама“, које телевизија шаље. Неки програми могу сугерисати негативан став према женама или националним мањинама; рекламе изазивају претерану жељу деце за играчкама и одређеном врстом хране, могуће је и подржавање насиља и застрашивања као начина комуникације међу људима.
Зашто је телевизија добра?
Телевизија ипак није толико лоша. Она може постати прозор у свет. Може проширити дечија знања и интересовања. Може децу упознати са:
· стварима које никад нису видела
· местима које никад нису посетила
· људима које никад нису срела
· догађајима у којима никад нису учествовала
Телевизија такође може децу подучавати:
· вештинама као што су: читање, бројање, изговарање, решавање проблема
· здравом ставу према себи и другим људима
· понашању које желимо да деца стекну: несебично понашање, само-контрола...
Не плашите се да отворено покажете шта вам се свиђа, а шта не
Ø разговарајте о: исходима различитих програма, разликама између света фантастике и реалног; ТВ карактерима и колико су они (не)слични са људима које познајете; о томе како насиље повређује људе...
Ø направите са децом заједно причу о њиховом омиљеном програму или емисији. Откуцајте то и дајте деци да илуструју
Ø помозите деци да се дописују са ТВ звездама, станицама и спонзорима, да се распитују и да дају мишљење о одређеним програмима
Ø играјте игре које побољшавају говорне способности ваше деце. Тако на пример, потражите сваког дана нову реч, или размишљајте о програму или карактеру који почиње на одређено слово...
Ø нову информацију и интересовање поткрепите неком књигом или излетом
Ø размишљајте о играма типа квиза: неко нека замисли неку ТВ личност, остали нека погађају; охрабрујте их да постављају питања
Ø не плашите се да отворено покажете шта вам се свиђа, а шта не
Ø разговарајте о: исходима различитих програма, разликама између реалног и света фантастике; ТВ карактерима и колико су они налик људима које познајете, о томе како насиље повређује људе...
Планирајте ТВ дијету
Ø недељно или дневно, погледајте ТВ програм са децом заједно, па изаберите шта је вредно погледати
Ø објасните детету зашто не желите да гледа поједине емисије. Останите у тој селекцији пажљиви према детету, али поштујте и сопствене разлоге
Ø подстичите дете да гледа различите врсте програма
Ø пружите деци, осим гледања телевизије, мноштво других активности
Надовежите гледање телевизије на активно искуство
Ø подстичите децу да нацртају или испричају колико је оно што су гледали налик реалним људима које познајете; о томе како насиље повређује људе...
Ø са старијом децом причајте о томе како се прави ТВ шоу. Ако је то могуће, посетите неки студио; организујте да деца бораве у некој емисији и сл.